Pi­še: Pe­tar Ra­do­vić


Sva­ko mje­sto mo­ra ima­ti pu­te­ve ko­ji vo­de do nje­ga, ma ko­li­ko ga pri­ro­da da­ri­va­la lje­po­tom i po­lo­ža­jem. Ni Moj­ko­vac ni­je iz­u­ze­tak, ali nje­go­vi pu­te­vi i te ka­ko je­su. Na­šem gra­du pri­ro­da je po­da­ri­la i lje­po­tu i po­lo­žaj – po­red Ta­re, iz­me­đu Bje­la­si­ce i Si­nja­je­vi­ne. Do nje­ga vo­de pu­te­vi sa ju­ga – od Ko­la­ši­na, sa za­pa­da – od Plje­va­lja i sa sje­ve­ro­za­pa­da – od Bi­je­log Po­lja. Ima­mo i dva lo­kal­na či­ja isto­rij­ska ro­la pre­va­zi­la­zi va­žnost svih osta­lih. Ne­go, ide­mo re­dom.
Kad put­nik do­la­zi iz prav­ca Bi­je­log Po­lja i spu­sti se ma­gi­stra­lom niz br­do Ulo­še­vi­nu pa­žnju mu pr­vo pri­vu­če ve­li­ka ze­le­na rav­ni­ca, ko­joj su Moj­kov­ča­ni svo­je­vre­me­no da­li na­ziv Ja­lo­vi­šte. Po­gled na nje­ga da­nas osva­ja. Ali, ra­ni­je...
U vri­je­me ka­da se gra­di­lo Ja­lo­vi­šte za po­tre­be rud­ni­ka „Br­sko­vo“, ko­jeg vi­še ne­ma, an­ga­žo­van je bio ve­li­ki broj gra­đe­vin­skih ma­ši­na i rad­ni­ka. Va­lja­lo je na­si­pom ogra­di­ti po­vr­ši­nu od 20-ak hek­ta­ra i ob­lo­ži­ti je ne­pro­pu­stlji­vom fo­li­jom. Ti ra­do­vi ušli su i u aneg­do­tu. Jed­na ča­sna sta­ri­ca je jed­ne pri­li­ke kad je pr­vi put vi­dje­la to ogrom­no gra­di­li­šte upi­ta­la jed­nog mom­ka:
„Šta se ovo, si­ne, gra­di?“
„Ja­lo­vi­šte, ba­ko“, od­go­vo­rio je on.
„E, ne­ka, nek' se pra­vi. Afe­rim onom ko ga pra­vi, jer se od ove omla­di­ne vi­še ne mo­že ži­vjet“, pro­ko­men­ta­ri­sa­la je sta­ri­ca. Ni­je ni slu­ti­la da će nje­na vi­zi­ja ima­ti i otje­lo­tvo­re­nje, i to mno­go zlo­kob­ni­je. Ja­lo­vi­šte ni­je po­go­di­lo or­ga­ne Moj­kov­ča­na, na ko­je je sta­ri­ca mi­sli­la, ali je­ste dru­ge, zbog če­ga su mno­gi oti­šli pri­je vre­me­na na put ko­jim sva­ko mo­ra jed­nom po­ći.
Da bi spri­je­či­li po­gu­ban uti­caj Ja­lo­vi­šta ne­ki lju­di su u ne­ko ne baš bi­stro vri­je­me an­ga­žo­va­li struč­nja­ke da is­pi­ta­ju ko­li­ko ja­lo­vi­šte za­ga­đu­je va­zduh u na­šem li­je­pom gra­du. Is­pi­ta­li su i na­pi­sa­li stu­di­ju u ko­joj se mo­glo pro­či­ta­ti da svih štet­nih ele­me­na­ta i je­di­nje­nja, opa­snih po zdra­vlje lju­di, u va­zdu­hu ima i do 20 pu­ta vi­še ne­go što bi smje­lo. Stu­di­ja je bi­la vr­lo krat­ko iz­lo­že­na na uvid jav­no­sti. Iz­ne­na­da je po­vu­če­na, vje­ro­vat­no kao pro­tiv­u­slu­ga za na­pre­do­va­nje u jed­noj dr­žav­noj slu­žbi, jed­nog od na­ših glav­nih ini­ci­ja­to­ra i or­ga­ni­za­to­ra pra­vlje­nja stu­di­je. To­li­ko o ja­lo­vi­štu, i po­gle­du sa pu­ta iz prav­ca Bi­je­log Po­lja. Put ko­ji do­la­zi sa za­pa­da, pro­la­zi kroz ži­vo­pi­san kraj, li­je­vom oba­lom Ta­re. Na sa­mom pri­la­zu gra­du ura­đe­ni su tro­to­a­ri i ra­svje­ta, ta­ko da put­nik ko­ji do­la­zi, po­seb­no no­ću, ima uti­sak da sti­že u je­dan vr­lo ur­ba­ni­zo­van grad, ko­ji va­lja vi­dje­ti i u nje­mu osta­ti. I iza tih tro­to­a­ra i ra­svje­te kri­je se, po sve­mu su­de­ći, po­me­nu­ta pro­tiv­u­slu­ga oko one stu­di­je o ja­lo­vi­štu. Kad čo­vjek do­la­zi sa ju­ga, ne­ka­da dav­no mo­gao je pri­mi­je­ti­ti jed­nu ve­le­lep­nu ku­ću, ko­ja je kra­si­la pri­laz gra­du. Gra­dio ju je je­dan mo­ćan čo­vjek, a vri­je­me pre­va­zi­šlo. Sad sa te stra­ne do­la­zi je­dan još moć­ni­ji čo­vjek. Za oče­ki­va­ti je da će on na­pra­vi­ti još ve­le­lep­ni­ju gra­đe­vi­nu, ko­ja bi ostavlja­la vr­lo upe­ča­tljiv uti­sak na put­ni­ke do­la­zni­ke.
No, po­me­nu­ta tri pu­ta što vo­de u naš grad ne­ma­ju to­li­ku va­žnost kao slje­de­ća dva. Jed­nim se do­la­zi sa za­pa­da, de­snom oba­lom Ta­re, a dru­gim sa is­to­ka, ve­ći­nom de­snom oba­lom rje­či­ce Rud­ni­ce. Ovi dru­mo­vi nas ne spa­ja­ju ni sa jed­nim dru­gim gra­dom, ali bez njih Moj­ko­vac ni iz­bli­za ne bi bio ono što je­ste.
Ide­mo pr­vo ovom za­pad­nom ce­stom. Vi­ju­ga po­red Ta­re, kroz pa­sto­ra­lan pre­dio, ali ni­je ima­la tu sre­ću da tu­da do­la­ze moć­ni lju­di u naš grad. Za­to je taj put ostao uzan i vr­lo ne­si­gu­ran za vo­za­ča. Ima i as­falt, ko­ji je u ta­kvom sta­nju da po­pri­lič­no pod­sje­ća na put ko­jim se ula­zi u Mo­sul. Ipak, ka­kav god bio, taj put je od­i­grao zna­čaj­nu ulo­gu u pro­šlim moj­ko­vač­kim vre­me­ni­ma. Od ra­ta do da­nas, sa ma­njim iz­u­ze­ci­ma, tim pu­tem su u grad do­la­zi­li pred­sjed­ni­ci op­šti­na. Umor­ni od ta­kvog pu­ta, osta­li bi u na­šem gra­du tek to­li­ko da se ma­lo okri­je­pe, pred od­la­zak pu­tem ka ju­gu, u je­dan ve­ći grad. Ni­ko od njih se ni­je usu­dio da taj kri­vu­da­vi i za­pu­šte­ni put ma­lo po­pra­vi, valj­da iz stra­ha da bi im ne­ko mo­gao re­ći da bi bi­lo zgod­no da se vra­te na­zad po­pra­vlje­nim pu­tem. Tim dru­mom je, svo­je­vre­me­no, u Moj­ko­vac iz svog se­la do­šao i je­dan pred­sjed­nik op­šti­ne, za­pam­ćen po to­me što je za­bra­nio da se put za Ža­bljak ra­di de­snom oba­lom Ta­re, uz do­sko­či­cu: „Ne­ka se put gra­di sa dru­ge stra­ne, ne­ka uni­šta­va ne­pri­ja­telj­ska ima­nja, na­ša ne­će!“ Ta­da ni­je ni slu­tio da će mu vla­sni­ci tih ne­pri­ja­telj­skih ima­nja bi­ti naj­za­hval­ni­ji sta­nov­ni­ci na­še op­šti­ne.
I, na kra­ju, put sa is­to­ka. On je po­seb­na pri­ča, za­če­ta pri­je osam vje­ko­va. U ta dav­na vre­me­na do­đo­še tim pu­tem u naš kraj ne­ki Ne­ma­nji­ći, da va­de ru­du. Ali, zna­ju­ći nji­ho­ve ge­no­cid­ne na­mje­re, mo­žda su tu ru­du do­ni­je­li sa so­bom sa­mo da bi ima­li raz­log da pra­ve grad na ovom pro­sto­ru. Ne­ka što su do­ni­je­li ru­du, ne­go su po­če­li i da ku­ju no­vac. Za šta će na­ma no­vac? Ni­kad ni­je­smo ku­po­va­li me­so u du­ća­ni­ma, a i te­žak je. Tre­ba po­seb­na ke­sa da bi se no­sio. Ne tre­ba nam ta mu­ka. Vi­di se da su Ne­ma­nji­ći smi­sli­li ne­što lu­ka­vo, osva­jač­ko. Ko da smo mi na­iv­ni. I, ka­ši­ke? Do­ni­je­li zlat­ne ka­ši­ke! Šta će na­ma zlat­ne, kad su te­ške, pa bi se umo­ri­li dok je­de­mo. Bu­di­bog s na­ma! Opet ne­ka pod­va­la. Ima­mo mi na­še fi­ne dr­ve­ne ka­ši­ke. La­ga­ne su i ne tre­ba pu­no zna­nja da se na­pra­ve. Da­nas smo, do­du­še, tu ma­lo u pro­ble­mu – po­sto­ji opa­snost da nam ne­sta­ne dr­ve­ta za ka­ši­ke. No, valj­da će­mo se sna­ći. Mo­že­mo da ga uve­ze­mo od na­ših pri­ja­te­lja sa Pro­kle­ti­ja.
Iza tih mr­skih Ne­ma­nji­ća osta­li su bi­li ne­ki tra­go­vi – te­me­lji cr­kve, zi­di­ne gra­da i još ne­kih obje­ka­ta... Za­što to ni­je­su po­ni­je­li kad su od­la­zi­li, ni­je ja­sno?! Ali mi smo ne ta­ko dav­no, sje­tiv­ši se njih i nji­ho­ve ru­de, tvr­do od­lu­či­li da je is­ko­pa­mo. Ko­pa­li smo ko­li­ko smo mo­gli, a ze­mlju ko­ja je skri­va­la ru­du, is­ko­ri­sti­li da za­tr­pa­mo te­me­lje cr­kve, da se ne gle­da osva­jač­ka bo­go­mo­lja. Zi­di­ne gra­da Br­sko­va ni­je­smo sti­gli da pre­u­re­di­mo, ali smo, za­to, an­ga­žo­va­li struč­nja­ke da ih „ot­kri­ju“, jer ih je maj­ka pri­ro­da po­kri­la ze­mljom i šti­ti­la od pro­pa­da­nja i za­ti­ra­nja. Ne­u­god­no pod­sje­ća­nje na mr­ske po­ro­blji­va­če je i da­lje tu. Ali, za one ko­ji bi iz­bri­sa­li sva­ki trag Ne­ma­nji­ća u ovom kra­ju naj­ve­ći pro­blem su na­zi­vi ko­ji pod­sje­ća­ju na njih. Na­ziv ri­je­ke Rud­ni­ce ve­zan je za njih. Sad, ka­ko je pre­i­me­no­va­ti, da ne osta­ne ni tra­ga ko­ji sje­ća na te lu­ka­ve osva­ja­če? Ko to još mi­je­nja ime­na ri­je­ka­ma? Osta­je sa­mo da pre­su­ši, i za to se va­lja mo­li­ti. Sa gra­do­vi­ma je dru­ga­či­je. Ime Moj­ko­vac baš i ne od­go­va­ra. Pod­sje­ća na one mr­ske lju­de iz sred­njeg vi­je­ka, na zlat­ne ka­ši­ke i ko­va­ni no­vac. No, to se da pro­mi­je­ni­ti. Kad smo mo­gli je­zik, mo­že­mo i ime jed­nog ma­log gra­da. Za po­če­tak, po­što vi­še sko­ro ni­ko ne pri­ča i pi­še o Ne­ma­nji­ća gra­du – Br­sko­vu, već o Br­skov­skom gra­du, mo­gli bi­smo ovu na­šu va­roš zva­ti Moj­ko­vač­ki grad, ili Mi­lo­va­no­vo, ili Moj­stil ili – sa­če­kaj­mo vri­je­me.
I ovaj put što pod­sje­ća na Ne­ma­nji­će na­lik je onom na ula­zu u Mo­sul. Ni­ko da sti­sne pe­tlju i po­pra­vi ga. Mo­žda iz stra­ha da se po­no­vo ne po­ja­vi ne­ko sli­čan onim lju­di­ma sa zlat­nim ka­ši­ka­ma i ko­va­nim nov­cem...